Test iz srpskog jezika za malu maturu

Tačan odgovor: C. brzo

Reč „brzo” kazuje kako je Marko potrčao, pa je prilog za način. „Potrčao” je glagol, „do” predlog, a „kuće” imenica.

Tačan odgovor: C. Zimski raspust proveli smo na Staroj planini.

U višečlanim nazivima planina velikim slovom piše se samo prva reč: Stara planina, Fruška gora. Zato je „Staroj Planini” greška, a greška je i kada su obe reči napisane malim slovom.

Tačan odgovor: C. drami

Odlomak je razgovor likova čija imena stoje ispred replika, a u zagradama su uputstva za glumce. Takav tekst je namenjen izvođenju na sceni, pa pripada drami. Nema pripovedača, kao u epici, ni izražavanja osećanja, kao u lirici.

Tačan odgovor: B. gradivna

Gradivne imenice označavaju materiju od koje se nešto pravi, a brašno je takva materija. One se obično mere i nemaju množinu (malo brašna, litar mleka). Zbirna imenica bi označavala skup, a glagolska radnju.

Tačan odgovor: C. d — t

Glasovi d i t izgovaraju se na istom mestu i razlikuju se samo po zvučnosti: d je zvučno, a t bezvučno. Takvi parovi su još b — p, g — k, z — s, ž — š, dž — č i đ — ć. U parovima c — s i h — k oba glasa su bezvučna, a parnjak glasa ž je š, a ne č.

Tačan odgovor: C. napisati

Glagol „napisati” kazuje radnju koja je završena (napisao je i posao je gotov), pa je svršen. „Pisati”, „čitati” i „trčati” kazuju radnju koja traje, pa su nesvršeni.

Tačan odgovor: C. učenici

Subjekat je vršilac radnje ili nosilac stanja, odgovara na pitanje ko? ili šta? i stoji u nominativu. Ko je ostao u učionici? — učenici. Reči „časa” i „učionici” nisu u nominativu, a „su ostali” je predikat; subjekat ovde stoji iza predikata.

Tačan odgovor: D. Ona ne može da dođe večeras.

Rečca „ne” uz glagole piše se rastavljeno: ne znam, ne vidimo, ne voli, ne može (izuzeci su neću, nemam, nisam i nemoj, koji se pišu sastavljeno). Spajanje u jednu reč najčešća je učenička greška.

Tačan odgovor: A. pripadanje

Pitamo: čiji je bicikl? — mog brata. Genitiv koji kazuje kome nešto pripada zove se genitiv pripadanja. Mesto bi odgovaralo na pitanje gde? ili odakle?, a uzrok na pitanje zašto?

Tačan odgovor: B. anafora

Svaki stih počinje istim rečima: „Ne zaboravi”. Ponavljanje reči na početku uzastopnih stihova je anafora. Da se ista reč ponavlja na kraju stihova, bila bi to epifora.

Tačan odgovor: B. željna

Rečenica izražava želju govornika (da ima malo odmora), pa je željna. Uzvičnik na kraju ne znači da je rečenica uzvična — i željne rečenice se često završavaju uzvičnikom.

Tačan odgovor: D. Njen prvi deo ne menja se po padežima.

Polusloženica se sastoji od dve reči koje se pišu sa crticom, a po padežima se menja samo drugi deo: spomen-ploča, na spomen-ploči. Spojni vokal o imaju složenice, kao „parobrod”, a dodavanjem sufiksa nastaju izvedenice, kao „spomenik”.

Tačan odgovor: C. kulminacija

Uvod predstavlja likove i mesto radnje, u zapletu počinje sukob, u kulminaciji napetost dostiže vrhunac, a u raspletu se sukob rešava. Zato je tačan odgovor kulminacija.

Tačan odgovor: C. četiri

Postoje dva silazna akcenta (kratkosilazni i dugosilazni) i dva uzlazna (kratkouzlazni i dugouzlazni), ukupno četiri. Neakcentovana dužina nije poseban akcenat, pa „pet” nije tačno.

Tačan odgovor: B. udžbenik

Reč „udžbenik” piše se sa dž: nastala je od „uč-” i „-benik”, a č se ispred zvučnog b jednači u dž. Ostale reči treba pisati džemper, đubre i džep, jer dž i đ su različiti glasovi i ne smeju se zamenjivati.